Love, sex n' Belgrade!

Beograd – Bolji od najboljeg Grada na ovom Divnom svetu.
U ovom gradu, cudo je zivotni standard. Kada bi samo ulice progovorile, Kalemegdan zapevao... ali ako oslusnete pazljivije cucete sapat kosave, krila goluba, sudar Dunava i Save, i bice vam sasvim jasno da nikada niste sami, Beograd je sa vama. Nasa veza pocela je sasvim neposredno i traje godinama... otkad mi je prvi put stavio do znanja da cu mu biti jedina . Onda me je nezno uhvatio za ruku, zamrsio mi kosu nespretnim sapatom i... to je bilo dovoljno.

Mozda... ali... ne znam.
Zanimljiva recenica koju mozemo tumaciti na vise nacina. Mozda – vise da nego ne, izrazeno u procentima to izgleda ovako: DA - 51%, NE – 49%. Ali – neodredjeno, dakle 50% - 50%. I naravno Ne znam – vise ne nego da, dakle kada bismo ne znam izrazili u procentima: 51% - NE i 49% - DA. A onda dolazimo do logicnog zakljucka da vam je vas sagovornik uputio jasnu poruku, DA/NE!
U svetu na kojem je MOZDA jedino moguc zivot ALI se NE ZNA zasigurno, postoji li mogucnot komunikacije bez pomenutih reci? Bi li zivot utoliko bio laksi kada bismo jednostavno zacutali pre nego izgovorimo te tri lazi i dosetili se istine DA/NE?

Bilo je to u mom 7. razredu Osnovne Skole. Sve je bilo naivno, detinjasto, mada je tada pitanje “Hoces da furamo?”, jos uvek postojalo, iako se polako gubila poterba za istim. Bio je najlepsi i najzgodniji, ili se meni to tako cinilo. Bili smo deca... prerano smo se upoznali i sve sto je od nas ostali bilo je MOZDA.
Iz mozda, rodilo se pitanje. Sada vise nismo bili toliko detinjasti, makar smo u to oboje cvrsto verovali. Usledilo je ALI. Ciklus je takav...
Ne znam ni sta se promenilo, verovatno nista i to je cudno jer proslo je toliko vremena i imali smo mozda i ali, sada je dosao red na NE ZNAM.

Ta nit, koja nas je spajala bila je toliko jaka i ciklus MOZDA-ALI-NE ZNAM, bio je potreban kako bismo oboje shvatili da ta nit i dalje postoji ali hodati ociju vezanih po tankoj zici – zivot nije cirkus, a mi cirkuzanti! Mozda cemo uvideti vremenom da ta nit sto nas spaja jeste ili nije mnogo vise od neraskidive navike i izazovnog rizika, ali o tome sada ne vredi razmisljati, jer zivot je kao lutrija – nepredvidiv i nije svaki listic dobitna kombinacija!

“Que sera, sera,
What ever will be, will be...”
Pesma salje predivnu poruku, enjoy life...
Trenutke najvece samoce obicno delimo sa sivma, jer svi su niko dok nemate nekog, i tada ste usamljeni.

Onda me je nezno uhvatio za ruku, zamrsio mi kosu nespretnim sapatom i... to je bilo dovoljno.

 Milica Nakic

Tragicna nedelja... Dve licnosti koje su svojim zivotom promenile svet, Amy Winehouse (27. godina) i Milan Delcic Delca (51. godina), mozda ne svojom odlukom ali svakako oboje su imali uticaj na zivote drugih ljudi. Ljudi... masa... zivotinje... ne, nisu bili deo toga. Tragedija!
Smrt svojom pojavom ostavlja bez teksta i seje strah, od prolaznosti, od “jedan od mnogih”. Po meni se nista nece zvati... Cudno, smrt u nama budi davno zakopanu potrebu da budemo jedinstveni tj. podesca nas da to i jesmo, a mi smo dovoljno glupi da dozvolimo sebi da se izgubimo u kategoriji “normal” samo kako bismo bili opste prihvaceni. Dragi moji opste-prihvaceni... zaborav je vase sutra, po vama se nista nece zvati!

Svaka losa kritika upucena na tudj racun, jeste nasa zamerka nama samima. Postoje samo dva osecanja – ljubav i strah, sto nije ljubav to je strah. Ne znam ko je tvorac ove teorije ali znam koliko je ona tacna. I sta je onda u osnovi lose kritike, zlo koje skrivamo u sebi tj. strah koji potiskujemo? Losom kritikom upucenom na tudj racun mi ne pozivamo tog drugog sebi i boljem putu, u koliko verujemo da mi zaista jesmo taj bolji put, vec sejemo zlo, strah. Poziv ili noz u ledja? Razlika je ocigledna!

Tragicna nedelja... Dve neponovljive licnosti, koje su imale svoju sansu da zablistaju i koje svakodnevno imaju istu odlucile su da strahom seju zlo. Ljudi... masa... zivotinje... da, one su deo toga. Tragedija!
Smrt nije najgora stvar koja vam se moze desiti.

Brz zivot... Brzo se radjamo, brzo odrastemo, brzo ostarimo, prebrzo umremo. Zato i trazimo instant resenja, kojih je mnogo i sva izgledaju primamljivo. Samo na prvi pogled...
Amy Winehouse, svetla licnost. Pogledate je i vidite jednu ruznu, anoreksicnu, prilicno nesvakidasnju karikaturu ali onda ona zapeva i vi shvatate da ona nije ruzna, vidite tu karakteristicnu frizuru i cujete kako svoj bol i tugu, svoju borbu sa porocima, pretvara u melodiju, rimu i wow! Amy! Ona nikako ne stoji na polici odmah pored Amy Whatever, ona je jedna jedina i neponovljiva, Winehouse. Mozda ju je prezime vec priklonilo poroku pica, dok se ona sama latila droge ali kako bilo, ona je menjajuci sebe promenila svet. Ona je, pardon, bila je zbog toga svetla licnost.
Brz zivot... Instant resenja, kostala su je zivota ali nama u zalog ostavila je svoju borbu kako bismo uspeli ono sto ona nije i zato, hvala Amy.

Niko nije savrsen ali svi imamo tu mogucnost, da prvo prihvatimo sebe onakvi kakvi jesmo, naravno ako za to imamo vremena. Drustvo kao svoju obavezu shvata da nam pre toga, a to su naravno svi oni dobri i fini ljudi koji nas okruzuju, prilepi neku etiketu, jer kako ziveti bez toga? Etikete su razne, narkoman, cudak, peder/lezbejka/biseksualac, nedostojan, los pevac, ruzan/lep, mrsav/debeo itd. To drustvo je vec odredilo da je baviti se sobom pretesko i opste-neprihvaceno, tom svojom odlukom dublje su zakopali svoje strahove i sada su dovoljno zreli da nastave sa onim sto rade najbolje. Svest na nivou zivotinje, odlika je ovih slatkih kreatura. Okovi kojima su privezali sebe mali su nama genijalcima ali oni se trude jer lakse je okovati drugog nego pogledati se u ogledalo, skinuti svoje okove i onda tako ogoljen nastaviti da gradis sebe na zdravim temeljima.

 Tragicne vesti mogle su glasiti ovako: 

*Smrt, dvadeset sedmogodisnje pevacice Amy Winehouse niko nije prizeljkivao ali mogla se ocekivati. Dugogodisnja narkomanka predozirala se u svom stanu u Londonu i njeno telo je pronadjeno u 16:00h. Njen poslednji koncert odrzala je u Beogradu, posle kog je otkazala evropsku turneju na neodredjeno.

*Milan Delcic, preminuo je u 51. godini zivota posle duge bolesti.

Tragicna nedelja? Narkomanka i covek koji je bio bolestan preminuli su, ocekovano ili ne, nije ni vazno.  Iz perspektive “police normalnih ljudi”, smrt devju licnosti je vest koja ce se docepati naslovnice, a vec sutradan zamenice je neka druga.

Tragicna nedelja... ali svaka je, i u isto vreme svaka je i radosna, bas kao sto je to i licnost Amy. I zato ovu vest primam tragicno, jer nisu to samo te dve licnosti koje su deo mase i iz straha seju zlo, i nisu to samo Amy i Delca, koji su odlucili da nece biti deo svih, ali imam veru i radost, jer volim. I znam da su poslednje reci Amy Winehouse bile upucene njenoj majci i glasile su: I love you!

Milica Nakic 

Volim nocni zivot, pogotovo u Beogradu...on ozivi cim se prva svetiljka upali, postaje Wonderland. U ovoj prekrasnoj zemlji prepunoj princeva i princeza, sve je sjajno i lepo, sve je mirisljavo i divno, sve je svecano i raznobojno, sve je... fabolous!

Svi mi imamo izgradjene zidove oko nas, sa izuzetno cvrstim temeljom ali hej, takva su vremena. To moze biti mercedes cc klase koji predstavlja statusni simbol, najnoviji model nokia telefona, appel racunar etc. Ovaj zid definitivno je materijalan ali neizostavno je pitanje koliko je cvrst temelj onog emocionalnog zida oko nas? But hey, these are thoes times!

Da li se od nas ocekuje da, bas u ovim vremenima kada je nasa vrsta toliko uznapredovala da nas to vodi pravo ka samounistenju, budemo stene or made of steal ili na poledjini naseg paketa pise made in China? Pitanje glasi: da li smo svi ozidani, upakovani u najlepsi paket, a iznutra slabi i jednostavno lazni?

Strah je osecanje koje paralise ili podstice na onaj potez koji nas definise kao coveka vrednog svog imena, kao hrabre, a ne kukavice. Bojim se da precesto izabiramo paralizu, nasuprot vitestvu. Bojim se da smo toliko uplaseni da pristajemo na sve osim da se sa svojim strahom suocimo, pogledamo ga pravo u oci i kazemo te dve magicne reci: FUCK OFF! Strah od samoce, moja najgora nocna mora i nasuprot njemu kompromis, koji mase u haljinici boje lila i izgleda divno. Na etiketi te haljine, pored toga sto pise ussual marka, pored toga sto pise 100% los materijal, pored toga sto pise “made in China”, pise jedno veliko FAKE ili ti imitacija nekog od poznatih brendova. Sve na prvi pogled izgleda slatko i cak i mase, predivan prizor ali kada pogledate po drugi put vidite da je to crna rupa koja ceka da vas usisa u sebe nemilosrdno, jer gde je jedan kompromis tu je i drugi i trci i cetvrti... “Jedna lasta ne cini prolece.” Jedan kompros jeste sigurna karat za jos jednu projekciju. Koliko kompromisa je potrebno da se shvati, da pravljenje istih nece prestati, da se suocavanje sa strahom ne moze izbeci? Tacno koliko smo zaista spremni da ugrozimo tesko steceno, cuveno, svoje JA, zarad kratkotrajnog zadovoljstva? I koliko god gledali u fake ljubicastu hlajinu, da li cemo ikad poverovati sebi da je to novi model kreatorke Mire Mirjane?

Sve mi prizeljkujemo, princa na belom konju, BMW u garazi, dijamant i sanjamo... jer sanjati mozemo! Ali probudimo se za trenutak i pogledajmo se u ogledalo, ako nismo dovoljno hrabre da se suocimo sa strahom, kako cemo sa kraljicom?

Wonderland, wonderland, wonderland...miracle can happen! 

Milica Nakic